5* - 5 sa zvezdicom

Autor: Vesna Rajković

Naučni esej - analiza medijskog dnevnika

U periodu od 9. oktobra do 19. novembra 2009. godine pratila sam koliko, kako, kada i zašto pojedini mediji izveštavaju o deci ili koriste decu u određenim situacijama. Sedam dana sam pratila sadržaje Televizije Panonija i pet dana sadržaje dnevnog lista „Politika“. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi kako mediji prikazuju decu odraslima, odnosno u programima koji nisu označeni kao dečiji programi/sadržaji u novinama namenjeni deci. S obzirom na to da mediji kreiraju javno mnenje, praćenjem ovih medija može se lako uočiti kakvu sliku dece serviraju Televizija „Panonija“ i list „Politika“ svom auditorijumu, koji brojčano gledano i nije tako mali.

U oba medija za dveanest dana, ukupno su deca prikazana ili spomenuta 35 puta, računajući tu tekstove i fotografije uz tekstove, reklame, spotove. Generalno gledano, u oba medija deca su veoma malo zastupljena, neretko je to samo usputno i moglo bi se reći, slučajno prikazivanje, odnosno pominjanje dece. U najvećem broju slučajeva deca su prikazana kao ranjive grupe, kao bespomoćna i jadna bića koja treba sažaljevati i kojima treba svesrdno pomagati, ili su samo iskorišćena kako bi se odraslima privukla pažnja na određeni sadržaj, koji zapravo uopšte nije u vezi sa decom.
Takođe, deca se neretko prikazuju kako se igraju u slobodno vreme i to obično na fotografijama uz tekstove, mada tekstovi ne moraju nužno biti u vezi sa decom. Ima i obrnutuh slučajeva, na primer u Politici, tekst o zlostavljanju dece u katoličkim samostanima, a uz tekst fotografija panorame grada u kome je vršeno istraživanje!

Prikazivanje dece u ovim medijima grupisala sam u četiri kategorije: prikazivanje dece kao aktivnih, odnosno pasivnih učesnika događaja, deca u kontekstu tradicije, kulture i običaja i bilo je nekoliko slučajeva gde su deca toliko usputno prikazana, da se nije moglo odrediti u kom svojstvu se koriste.
   
Iz grafikona se jasno vidi da Televizija „Panonija“ i list „Politika“ decu vide kao pasivne učesnike nekog događaja, da su tu samo da bi drugi o njima brinuli, dok se deca kao aktivni učesnici duplo manje pojavljuju. Postoje i slučajevi kada se ne može odrediti da li je dete aktivno ili pasivno, to su obično neke zanimljivosti o deci ili rečenice poznatih „Kad sam ja bila/bio mala/mali...“. Deca u kontekstu kulture, tradicije i običaja, obično su prikazana u sitacijama kad igraju folklor, jer to su lepi, živahni i šareni kadrovi za pokrivanje priča iz kulture ili za najvne špice emisija o kulturi (emisija „Multietnik“).

Deca kao pasivni učesnici najčeće su prikazana kao ugrožena, najslabija i najosetljivija grupa stanovništva, često se svrstavaju u grupu sa starima i problemi ove dve grupe stanovništva se poistovećuju. Politika i Panonija su svom auditorijumu predstavili decu kao ugroženu kategoriju pogotovo kada je zdravlje u pitanju, računajući tu moguće obolevanje od virusa novog gripa, ili dobijanje zaraznih bolesti kao što su šuga, boginje, vaške. U ostalim slučajevima, deca su žrtve nasilja u porodici, najčešće seksualnog nasilja od strane oca.

Nisu retki ni slučajevi kada su deca iskorišćena u funkciji promocije odraslih. To je na primer, vest o izložbi fotografija naših tenisera kada su bili mali, ili još gore, vest u Politici da počinje emisija „Čarolija“ za zdravo detinjstvo, a akcenat je na voditeljima emisije (Mirka Vasiljević i Filip Pat) čija zajednička slika i stoji uz tekst, umesto neke fotografije dece u toj emisiji. Ili kad Društvo pčelara pokloni u humanitarne svrhe deci 150 kilograma meda, i nigde se ne prikaže ni jedno dete, već samo predsednik udruženja i predsednik Skupštine grada Novog Sada s ciljem da se njihove aktivnosti veličaju, njihova humanost i dobročiniteljstvo.

Naravno, ne izostaju ni slučajevi kada su deca prikazana stereotipno, a to znači: lepa, slatka, bucmasta deca, kovrdžaste kose,  koja su srećna i igraju se napolju (spot grupe Drum n zez), ili deca blizanci u kolicima za blizance. U ovim slučajevima deca nemaju baš nikakvu funkciju sem puke ilustracije onoga o čemu se priča i privlačenja pažnje odraslih na određene sadržaje.

Deca kao objekat zaštite nisu tako česta u ova dva medija, sem u nekoliko tema u kojima roditelji štite svoju decu tokom školovanja ili ih novčano obezbeđuju. Deca trebaju pomoć odraslih, pre svega roditelja kada je reč o odabiru igračaka, zbog njiovog mogućeg lošeg uticaja  na zdravlje dece. Zato je tekst posvećen roditeljima, i pun saveta kako da prepoznaju koje igračke su štetne i kako da zaštite svoju decu od neželjenih posledica.
   
Mnogo manje, deca su prikazana kao aktivni učesnici nekih događaja. Politika i Panonija su za ovih dvanaest nedelja predstavile decu kao aktivna bića jedino onda kada se igraju (u zabavištu, na ulici, u dvorištu, školi). U svim ostalim oblastima deca su izrazito neaktivna, ništa sem igranja ne rade i ničim drugim se ne bave. Izuzetak je jedino jedna vest gde je dete prikazano kao uspešan sportista, jer je osvojilo prvu nagradu u igranju golfa. Međutim, u prilogu o golfu koji je trajao više od dve minute, i bio u potpunosti posvećen tome kako odrasli igraju golf, samo poslednja rečenica, i to veoma štura i neinformativna, je ostavljena za decu, odnosno pobednika Njegoša Olaka, za koga se ne zna ni koga je pobedio, nu i kojoj kategoriji, ni kada je održano takmičenje. Ovo je takođe primer kada novinari ne znaju kako da završe prilog, pa onda tu deca veoma dobro dođu, jer ona uvek izmame lepa osećanja.

Veoma je interesantno da nema dece kao aktera nasilja, u vremenu u kome je nasilje među vršnjacima i u školama u porastu i kada mediji intenzivno o tome izveštavaju. Ne sumnjam da Politika i Panonija ne izveštavaju o ovakvim temama, ali naprosto, tih dana koji su uzeti za analizu, nije se desio ni jedan takav slučaj.

Deca u kontekstu tradicije, običaja i kulture prikazana su svega pet puta. To su, kao što sam već pomenula slučajevi kada  deca igraju u folkloru, pa je to lepa pokrivalica za ofove ili špice, ili deca prikazana u crkvi kako drže sveću. Dakle, i ovde deca nisu aktivni učesnici, već samo rade ono što su im odrasli rekli. Ovde su mediji pomalo vešti (Televizija Panonija) pa kažu kako deca prave folklorne programe, te bi to navelo na pomisao da deca zaista učestvuju u jednom kreativnom procesu, a onda novinarka uzme samo izjave odraslih koji vode ta kulturno-umetnička društva, a deca se samo vide u pozadini kako igraju. Dakle, tako kako su prikazani – tako i učestvuju u stvaranju programa!

Ako bih uporedila izveštavanje ova dva medija o deci, pohvale i zamerke se ne bi mnogo razlikovale. Na Televiziji Panonija, deca se za sedam dana pojave 12 puta, od toga tri puta u reklamama, dva puta u okviru plaćenog termina za reklamiranje Osnovne škole „Veljko Petrović“ u Begeču, dva puta kao uspešni sportisti, tri puta u vestima vezanim za zdravstvo, u jednom spotu i u vremenskoj prognozi. U svakom od ovih priloga deca su prikazana ili da bi privukla pažnju odraslih, dakle kao instrument ili kao ranjiva i osetljiva grupa. Kao olakšavajuća okolnost ovog medija može se uzeti nedostatak materijaknih sredstava, ali ipak, ovo je televizija sa regionalnom frekvencijom i ne  može sebi da dozvoli da se ni jedan prilog, na primer, o deci i sportu ne napravi kako treba. Za tako nešto nema opravdanja. To je samo nesenzibilisanost uredništva i novinara na pitanja koja se tiču dece i na izveštavanje o njima.

Ni u „Politici“ situacija nije sjajna, jedino što zaista ima više teksova i više mesta na kojima su deca vidljiva i to čak u 23 slučaja. Ali, ne bih mogla zaključiti ni da Politika redovno izveštava o deci, jer postoje dani kada se deca u ovom listu pominju i po deset puta, a onda dva dana za redom nema ni jednog teksta, ni jedne fotografije, bilo čega u vezi sa decom. Tako da zapravo Politika izveštava o deci onda kada ima aktuelnih događaja  u kojima su deca akteri, ali Politika većinom o tim događajima ne izveštava zbog dece, već zbog aktuelnosti tog događaja. Dece nema na naslovnim stranama ovog medija, jer ni jedan aktuelni događaj u kome deca učestvuju nije zavređivao naslovnu stranu. Rubrike u kojima se deca pojavljuju veoma su različite: vesti dana, svet, kultura, intervju, sportske priče, Beograd, društvo i druge, a pripadnost određenoj rubrici zavisi od vrste događaja. Za razliku od „Panonije“ u Politici ima nekoliko tekstova koji se zaista bave problemima dece, a to su nasilje u porodici i seksualno nasilje i teme vezane za zdravlje dece, koje su svrstane u rubriku društvo/medicina. Kada je reč o fotografijama uz tekstove, one su sasvim pristojne i prikazuju decu kao pasivne aktere u krugu porodice, ispod novogodišnje jelke, ili kao aktivnu decu u vrtiću. U pet izdanja „Politike“ imaju dve reportaže u kojima se deca pominju, ali zaista samo pominju, i to samo u svrhu izazivanja sažaljenja čitalaca prema njima, jer žive u zaista lošim finansijskim uslovima.

Pored toga, u ovim novinama moguće je i naći tekstove o ceni dece u evrima, tj. vest da rođenje deteta majci donosi sreću kao da je dobila 5.500 evra, a ocu 20.309 evra i da gubljenje deteta ženu psihički košta 227.105 evra, a muškarce 391.493 evra i još stavi to u rubriku vest dana! Ovo je nedopustivo da jedan medij piše, a kamoli ako se uzme u obzir da je „Politika“ velika i ozbiljna medijska kuća, koja ne može sebi da dozvoli takve propuste.

Na kraju, iako „Politika“ ima duplo više sadržaja o deci nego „Panonija“, zaključak je isti – ni uredništvo, ni novinari ovih medijskih kuća ne vode računa o predstavi dece u javnosti, ne brinu o posledicama takvog izveštavanja i stvaranja javnog mnenja o deci.